Volim da kosim. Nije da sam posebno dobar u toj aktivnosti. Nije da sam imao mnogo prilike u životu to da radim, posebno ne u godinama kada se to savlada baš dobro. Naravno, pričam o onom sasvim arhaičnom košenju, nikakve zujalice na struju i benzin, nego o dobroj, staroj, glomaznoj kosi.
Naravno, budući da za taj posao treba odvojiti ne tako malo vremena, a to je ono što mi najviše nedotaje u životu, često se desi da krajnje istraumiran pristupim poslu, jer znam šta me sve čeka da uradim... a ne mogu baš da pustim da mi dvorište izgleda kao utrina.
Međutim, dok čujem kako prvih par puta kosa procedi ono: "Šššššssssttt" dok krči sebi put, nekako sva napetost nestane. I dok prođe prvi minut, već je svuda oko mene miris pokošene trave. Dok ima poljskog cveća, pri svakom zamahu kose polen se podigne kao pramen slabog dima i hvata se na krajevima nogavica. U kasno leto, kad ima dosta sasušenih vlati trave, pred kosom beže sitni skakavci, bojom sasvim slični suvoj travi, i tako u skoku deluju kao blede varnice. Čujem kako se hitro sakrivaju gušteri, a zrikavci se ućute. Jednom sam uspeo nesmotreno da uznemirim ose koje su se ugnezdile pod zemljom, i tu sam srećno prošao samo s 2 uboda. Sve u svemu, često imam utisak da pravim suviše velike poremećaje, da preturam prirodu naglavačke, a s druge strane, imam ogromno oduševljenje zbog svih tih zvukova i mirisa koji me okruže i vežu, i imam utisak da nikad nigde drugde nisam ni pripadao, nego baš tu, na ne tako velikoj livadi malo poviše moje kuće.
Istina je sasvim drugačija. Nema celih 8 godina kako ovde živim. I ovih nepunih 8 godina je sav moj pravi kontakt sa prirodom. Najveći deo života sam proveo u stambenim zgradama, na visokim spratovima, u betonu. Kad sam bio osnovac, bio sam jedino dete u razredu koje nema ni babu, ni tetku u nekom pitomom kraju gde sam mogao da zavolim ovakve prizore. I opet, na kraju baš ovu livadu na padini brda s koje se pruža lep pogled na šumarak u dolini i na susedna brda volim kao da je deo mene. Ovde sam sasvim shvatio o kakvom je to paradoksu pisao Rastko Petrović kada je pominjao kako ljudi pogrešno doživljavaju tišinu, kako su ubeđeni da kada većina ljudi spava, da je onda tiho. Ovde je uvek vanredno živo. Kad god ovde dođem kao diskretni posmatrač, a ne kao neko ko je došao da uspostavi novi poredak, čujem takvo izobilje zvukova, u bilo koje doba dana i noći, da je prosto besmisleno pričati o tišini. Neverovatno je šta sve čoveku promakne kada ne ume da se smiri za trenutak i samo da upija - zvuke i slike, i sve što mu se ponudi, da se prosto otvori i da crpi sve to bez ikakvog ustezanja.
U subotu sam se probudio oko 5, ali nije bilo sasvim svanulo. Bliži se kraj leta. Do skora je u to vreme bilo sasvim svetlo, kao da je 9 izjutra. Oko 6 sam izašao napolje s kosom. Duvao je jak vetar, na momente podjednako bučan kao siktanje moje kose, ponekad su se ti zvuci međusobno poklapali, i mešali da se nikakva razlika ne uočava, ali su se ponajviše nastavljali jedan na drugi, dopunjavali se i zajedno nestajali pod talasima novih fijuka vetra i šištanja kose. U ovo doba dana već se uveliko čuju ptice iz bagremove šume koja je tik uz moju kuću, ali jak vetar je sve promenio - ni jedna buba da poleti, ni jedna ptica da se oglasi. Samo vetar i kosa. Zastajkujem samo da malo natučem šešir na glavu, vetar se svojski trudi da ga odnese. Približavam se ljuljašci. Cvili pod udarima vetra, klate se sedišta na dugačkim lancima. Rado bih se zadržao tu, ali čeka me suviše posla, nemam vremena.
Vraćam se da duž staza i ograda makazama za travu udarim poslednji potez na udešavanje ovog malog travnatog carstva. Čučim, štrickam kao lenji brica, osluškujem zvuk vetra. Iz jedne pukotine u betonskoj stazi čupam mali busen trave. Kad sam ga uklonio, vidim da sam izazvao veliki haos, omanja kolonija mrava užurbano i organizovano kupi svoj "prtljag" i kreće nekud, kao da van svake sumnje znaju gde treba da stignu. Na trenutak se ražalostim. Onda me prođe. Kako je život veličanstven, ima ga i u pukotini u betonu, a čak i kad ga tamo više nema, nepobedivo se nastavlja negde drugde!
Vreme je da se vratim mom svakodnevnom piljenju u monitor. Odlažem alatke, bacam još jedan pogled na livadu gde su tu i tamo ostale gomile sakupljene trave. Biću uskoro opet tu. Biće opet trave. Izvesnost prirodnih ciklusa je ono najpouzdanije što možemo rukom da opipamo i okom da sagledamo.
Volim da kosim.
