toonville

Ponuda i potražnja

2012-01-24T14:59:00.000+01:00

Noviteti

2012-01-01T10:37:00.001+01:00

Lepo je imati plan!

2011-12-31T09:25:00.000+01:00

Ta strpite se...

2011-12-07T16:20:00.000+01:00

Tišina! Sednica vlade je u toku!

2011-11-28T15:08:00.000+01:00

Kako god se okreneš...

2011-11-23T10:22:00.001+01:00

A u pismu piše...

2011-11-23T10:19:00.003+01:00

Sezonska jadikovka

2011-11-18T17:47:00.002+01:00

Teška vremena

2011-10-30T19:10:00.000+01:00

Kohabitacija

2011-10-23T11:49:00.000+02:00

Važno je imati izbor

2011-10-18T13:46:00.000+02:00

Zahvalnost

2011-10-10T13:32:00.000+02:00

10. oktobar

2011-10-10T08:49:00.000+02:00

Bosiljak iz naše bašte sada visi gde god ima mesta u kuhinji i suši se. Svuda taj miris koji ne mogu da nazovem opojnim, ali je svakako miris koji me podseća na dom, na jednostavne stvari bez kojih život nema boju. U peći pucketa vatra. Neka mi oproste svi koji još ne mogu da prežale leto, ali rana jesen je kruna godine, raskošna i opominjuća, kao boca dobro odležalog vina koja je sada otvorena tu pred nama, i sada više nema povratka. Pijte i opijte se, ne dajte da se i jedna kap ukiseli.

Ko se koga plaši?

2011-10-03T14:01:00.001+02:00

Uopšte nisam načisto da li moje današnje obraćanje može da bude shvaćeno ispravno, i nisam siguran da li ima svrhe. Međutim, potrošio sam dosta vremena u životu na razne aktivnosti koje nisu delovale racionalno, i nisu delovale kao pametan utrošak vremena, a ja sam se ipak zbog toga osećao bolje i kompletnije. Pa onda da pokušam...

Digla se strašna prašina oko Prajda i sumnjam da je bilo ko stvarno ravnodušan u vezi tog slučaja, i smatram da i ne treba niko da bude ravnodušan. Što se mene tiče, ne pordžavam paradu, iz jednog jedinog razloga - ne mislim da je to efikasna manifestacija, ne mislim da išta menja u društvu, i smatram da postoje daleko efikasniji vidovi borbe za prava. Priznajem, deo mene je stvarno umoran od vanrednih situacija, policijskih kordona, promenjenih saobraćajnih ruta u gradu koji i onako ima izumiruću saobraćajnu strukturu... pa će neko reći da mi moj komformizam ne dozvoljava da saosećam sa drugima, ali nije tako. Zaista pre svega mislim da svako ko želi da se bori za svoja prava treba da igra pametnije i organizovanije, i da bira sredstva koja rade.

I sad znam već da su neki već zasukali rukave, podesili visinu stolice, mrdnuli tastaturu da stoji zgodnije i spremili se da mi otpišu onako ošto i odlučno. Hajde zapamtite gde ste stali sa mislima, i nastavite da čitate. Ima ovde svašta što treba da se uzme u razmatranje, a ja sam tek započeo izlaganje. OK? Hvala.

Teško je razumeti drugog. Uvek je teško. Stvarno bih lagao kada bih rekao da ja dobro razumem LGBT populaciju. Džaba, nisam u njihovoj koži, i ne mogu ih razumeti. Kao što ne razumem nesanicu brokera sa njujorške berze, niti brigu eskima koji se vratio kući bez ulova. Sve je to meni apstraktno. Mogu da razionalizujem problem, pa da preko meni poznatih čestica pokušavam da stvrom koliko toliko upotrebljivu sliku, ali nikad neću imati kompletnu sliku, i s te strane gledano, bilo bi smešno da ja pričam o pravom razumevanju. S druge strane, tamo gde razum i iskustvo ne mogu da stvore uslove za kompletno sagledavanje situacije, dolazi na scenu onaj teže objašnjivi deo naše ličnosti - samilost, saosećanje i osećaj za pravdu koja je iznad zakona. Niko ne sme da bude maltretiran. Niko ne sme da bude premlaćivan, vređan, omalovažavan i ubijan zbog svojih ideja i opredeljenja. Sasvim je nebitno da li ja nešto razumem ili ne razumem, da li prihvatam od srca, ili prihvatam racionalno, da li umem ili ne umem s nekim da komuniciram. Samo je bitno da nikad u sebi ne razvijam želju da bilo koga povredim zato što nismo isti. To je ono što me čini čovekom. I sa tom svešću sasvim razumem ljude koji će da ustanu i da kažu da nije u redu da budu tučeni i omalovažavani zbog svoje seksualne orijentacije.

Ovde su neki možda još uvek za komjuterom samo ako se nadaju da će nekako preko IP broja da izbunare gde sam lociran pa da mi dođu u kaznenu ekspediciju. Ali ja opet kažem - sačekajte još malo, imam još nešto da vam kažem.

Jedan moj pokojni poznanik, koji se između ostalog bavio i prevođenjem sa nekoliko jezika, jednom prilikom mi je rekao da nikad nije naišao na strašniju reč od jedne reči koju je našao u našem jeziku, i po njegovom saznanju nije ništa identično našao ni u jednom jeziku koji poznaje. A ta strašna reč je "ništak". I kako je on mudro primetio, to je reč koja ima za cilj da ontološki poništi drugog. Ja bih dodao - i drugačijeg. I s time se susrećem od malih nogu.

Postoji kod nas opterećenost stereotipima i arhetipovima, i ako ne staješ kako valja ni u jedan od odobrenih kalupa, kojih je, ruku na srce, zaista jako malo, onda nema druge nego da trpiš pritiske da budeš modifikovan na svaki način ne bi li nekako upao u društvo kao odobren i preporučen član istog. Pa ako baš nećeš da se svojevoljno ukalupiš, nekako ti ostatak života u ovoj sredini poprilično izgleda kao da si gubav. I nemojte da mislite da ja ovde govorim o LGBT populaciji. Problem je daleko širi, i zahvata sve slojeve društva. To je boljka koja nas drži u šaci i ne da nam da mrdnemo nigde. Ta težnja da svi budu isti. Ne ravnopravni, nego isti. I otac, i sin, i deda, i stric. I komšija, i kolega, i kondukter i kotlokrpa. I radnik, i profesor, i ratar, i službenik. Svi da budu isti. A meni je to oduvek bila jedna od vizija pakla.

Pričaću o onome što dobro poznajem, a to je odrastanje muškarca u Srbiji, i stereotipi s kojima tokom tog odrastanja moraš da se nosiš. Kao prvo, postoji taj totalno isforsirani macho fazon i ideja o tome šta je pravi muškarac. A pravi muškarac je onaj što lako nosi minobacač na leđima, spreman je za kavgu svake vrste, nema lepu reč nizakoga, a čitao je samo Zagora i eventualno nečije ratne memoare, ali onako na preskok. Što se tiče izgleda, idealno je da je najsličniji nekome ko je tek izašao iz vojske ili zatvora. Kose na glavi što je manje moguće, i uredno izbrijan. Slobodno vreme da se troši na razgovore tipa " Da sam ja premijer/ministar spoljnih poslova/selektor fudbalske reprezentacije..." i na razmenu iskustava sa sportskom prognozom. I ćao. Nemoj da bi slučajno imao neke druge težnje i interesovanja. Inače nisi muško. Ono pravo, domaće. Nego si pizda, ženski petko i peder. Ili nešto gore. Jednom prilikom, dok sam služio vojsku, i dok smo bili ulogoreni na tromeđi Crne Gore, Hercegovine i Hrvatske, ostao sam uveče duže van šatora, sedeo pored vatre zavaljen na jednu stenu, i gledao zvezde. Spazio me je komandant bataljona, i odmah me oterao odatle s rečima: "Ti si Hranisavljevići ili neki pesnik, ili narkoman!"

Pomenuću par detalja iz mog detinstva, onako kao ilustraciju za nešto što želim na kraju da istaknem, budite strpljivi.

Dobro se sećam onog kromanjonca koji mi je predavao fizičko od prvog do četvrtog osnove, koji nikako nije trpeo ako nisi robijaški ošišan. Ako slučajno malo poviše mesta gde će da ti rastu zulufi jednog dana imaš kose toliko da on može da je uhvati s 2 prsta (dakle 1,5 cm i više), obavezno te dohvati tu za kosu i onako te doooobro protrese. Ako se baš uporno ne šišaš, nađe još nekog takvog, pa nas natera da jedan drugog uzajamno dohvatimo tako za to malo kose, i da tako idemo u krug oko terena do kraja časa. Nikad ga nisam poslušao, i bio sam voljan sve da izdržim da nikad ne podlegnem besmislenim pritiscima. U to vreme samo sam mogao da se oslonim na sopstvenu volju da izdržim, škola je zvanično bila protiv takvih metoda, ali je prećutno podržavala takvo ponašanje.

I onda pomisliš, gotovo je s takvim monstrumima, rastem i neću ih više sresti. A onda se poklopi moj polazak u gimnaziju sa početkom rata u bivšoj SFRJ, i sa dolaskom dizelaške ere. Odjednom svuda takvi kromanjonci, u vladi, u autobusu, u školi, na ulici, u medijima. Ćelavi baki što voli da pije i voli da bije se klonirao i preplavio ovu nesrećnu zemlju. Isprva sam samo pokazivao nevoljnost da se uklopim, ali sam nailazio na toliku agresivnost da sam s vremenom jednostavno počeo svesno da teram kontru, skoro da sam se hranio negativnim reakcijama. Vrlo jasno se sećam da se nisam ni najmanje bezbedno osećao, i to sa dobrim razlogom - u par navrata me je spaslo to što sam navikao da povremeno malo pogledam preko ramena. I u svom tom ludilu me je najviše pogađalo što sam imao osećaj da su pubovi na strani nasilnika. Gledao sam kako nasilnici divljaju, a pubovi ih ne diraju, ali su mene zaustavljali svaki čas na ulici. Ma dovoljno je bilo da me vide s mapom sa crtežima, pa da me pretresaju, pa otvore mapu, pa gledaju crteže, pa se smeju i domunđavaju u fazonu "Koja je ovo dileja..."

Jednom prilikom sam se vraćao nešto posle ponoći sa Topčiderskog brda, prešao prugu kod "Careve ćuprije" i krenuo pored hipodroma da bih stigao do Požeške. Od prilike kod velike kapije hipodroma koja se nalazi na raskrsnici gde se, idući od Banovog Brda, pravo nastavlja ka kovnici novca, a levo ide ka pomenutoj rampi, ispred mene se iznenada, uz dobru škripu guma, zaustavilo vozilo interventne policijske brigade, i brzo su napolje iskočila 2 puba, jedan sa suvozačevog sedišta, i drugi koji je sedeo odmah iza njega. Pretres, legitimisanje, sumanuta pitanja... Ko sam, odakle sam krenuo, šta radim tu... Pri tom, do kuće imam manje od kilometra, što je i njima jasno budući da su me pitali za adresu, i prosto ne mogu da verujem šta me pitaju, ne kapiram zašto je sumnjivo biti u krugu od kilometra od svoje kuće u bilo koje doba dana. Naravno, kako sam tada bio izrazito vitak, i imao dosta dugu kosu, dobro su me pretresli da slučajno nemam nekakvu drogu, jer valjda samo narkoman tako izgleda. Prolazi mi kroz glavu: "Pa to tražite kod Kneleta, ima i da vas počasti po crtu!", ali već sam naviknut na slične situacije pa ćutim. Samo dotle nikad nisam doživeo da se zbog mene zaustavi kombi interventne. A onda dolazi na red ono najgluplje. Kreću da me cimaju kako sam napravio saobraćajni prekršaj. Istina, budući da tamo nema trotoara, jesam bio dužan da po saobraćajnim propisima idem levom stranom, a mene su zatekli s desne strane puta, ali je bilo više nego očigledno da se samo zabavljaju i da me cimaju tek tako, iz hobija. Prosto im nisam bio simpatičan. Odnosno, ima tu još nešto, što sam shvatio neku godinu kasnije, jer tada, sa 16 godina, još uvek nisam uspeo da prodrem do svih ponora ljudskog uma, ali to ću da pomenem kasnije. Imao sam i pre i posle toga još pregršt susreta sa murijom, ali mi je pored ove situacije ostala u jasnom sećanju samo još jedna, koja je bila i gora, jer imam utisak da su svesno hteli da me dovedu u neprijatnu situaciju. Kraj školske godine je blizu, pa je i posle popodnevne nastave još uvek dnevno svetlo. Gomila klinaca iz gimnazije stoji na autobuskoj stanici. Meni prilaze 2 puba, i tu pred svima mi pretresaju školsku torbu, sasvim glasno, tako da svi čuju, pričaju kako traže drogu. Onda mi pregledaju ruke sve do pazuha, kao traže tragove od igle. Tada sam imao 18 godina, ali i dalje nisam bio dovoljno pametan da znam šta je stvarno u pitanju, nego sam se naivno pitao da li njima iko ikad drži nekakvu nastavu, da im objasni kako stvarno izgleda narkoman.

Sve u svemu, od detinjstva sam bio naučen da će me kromanjonci, dizelaši i pubovi uvek popreko gledati ako budem odlučan u tome da u svakom pogledu igram moju igru, i da se ne savijam prema okolnostima. Nikad nisam imao osećaj da u ovom našem društvu ja zaista imam pravo da budem prosto - ja, i da se ne osećam neprijatno zbog toga. Oduvek sam znao da ću zbog toga da se osećam nebezbedno, i da mi se nikad neće naći pri ruci ni oni koji su plaćeni da me zaštite.

Ono što sam kasnije shvatio jeste da je među pubovima najviše onih ljudi koji nisu mogli da rade bilo šta drugo, a najmanje onih koji su imali želju da se stave na raspolaganje onima koji se nisu rodili kao vukovi, i kojima treba obezbediti ravnopravnost. Takođe, shvatio sam da su pubovi tih devedesetih vrlo, vrlo dobro znali da klinac s dugom kosom i mapom sa crtežima nije niti pretnja, niti narkoman, i da je to bio jedini razlog što su me cimali. Jer je bilo zicer, jer je bilo sigurica. Jer su znali da ja neću da potegnem prangiju i bombu, i da neću nikoga od njih da ošamarim i da pitam uz to: "Znaš ti bre ko sam ja breeeee?" Shvatio sam da i oni samo gledaju da proguraju dan kako znaju i umeju, i da se vrate kući bez fizičkih povreda, i povređenog ega zato što im je neki baki jasno stavio do znanja da je veći i značajniji od njih. A svaki taj baki se trudio da ima leđa, da ima ekipu, pleme. Niko tu nije imao petlju da se samostalno uspravi, da bude ono što želi da bude. Svi su samo maskirali svoje strahove, utapali se u trenutni društveni milje.

Danas je situacija vrlo slična. Ponovo viđam klince koji se ponašaju vrlo nalik dizelašima iz devedesetih, a i pubovi ponovo imaju slične manire. I to treba sve da nas zabrine, bez obzira da li prihvatamo ili ne prihvatamo zabranu okupljanja tokom vikenda koji je iza nas.

U međuvremenu, ja sam i dalje ostao nezainteresovan da budem premijer i selektor fudbalske reprezentacije, nikad nisam naučio da treba da budem olindran kao regrut, nikad nisam prihvatio da se otešem po modelu pravog domaćeg muškarca. Ali sam vrlo pouzdan porodični čovek, veran svojoj ženi, i brižan otac petoro dece, i radim kao slobodni umetnik sa nesigurnim prihodima, i taj model života zahteva mnogo jaču petlju od one koju imaju ovi sa pozom pravog muškarca spremnog za kavgu. I niti se plašim ljudi koji imaju drugačiju seksualnu orijentaciju, niti ih mrzim. Ono što sam naučio s godinama je nešto zbog čega će mnogi da me mrze - ja znam da dobar deo onih koji gaje mržnju prema ljudima drugačije seksualne orijentacije zapravo mrze deo sebe, jer nisu načisto sa svojom orijentacijom, i svaki put kada nanesu bol nekome ko je drugačije seksualne orijentacije, nadaju se da u sebi ubijaju taj deo koji ne žele da priznaju da postoji. Naravno, ima i onih drugih, koji prosto vole da nekome rascopaju glavu bez nekog ozbiljnijeg povoda. Jer su pravi muškarci.

Dokle god kod nas mogu da opstaju samo oni kojima zakon leži u topuzu, ništa pametno nećemo videti ni u jednom segmentu društva. Neophodno je da se shvati da problem nema samo LGBT populacija. Neophodno je da se pređe sa reči na dela, i da se stane na rep svima koji smatraju da je pravo jačeg značajnije od zakona. Vreme je za praktikovanje civilizacijskih tekovina. Ne zato što trpimo pritisak po tom pitanju od svakojakih spoljnih faktora, nego zato što samo u jednoj manje napetoj atmosferi društvo može da se razvija. Mi odavno tapkamo u mraku.

Za sve one koje je mrzelo da čitaju sve ovo, da probam da sumiram priču u par redova: ne smatram da je parada bilo kakvo korisno sredstvao u borbi za prava, i s te strane je ne podržavam, ali smatram da svaki čovek ima pravo da zahteva da mu se garantuje bezbednost, ne samo u toku parade, nego u bilo koje doba dana i noći, i na bilo kom mestu, i to je zajednički interes svih ljudi, minimum normalne egzistencije je da niko ne oseća da mu je glava u torbi zato što drugačije misli. Sa neistomišljenicima možemo da vodimo rasprave, i sasvim je preporučljivo diskutovati. Sve je prihvatljivo osim nasilja, dosta je bilo prangijanja i šibanja.

Fantastična fantazija

2011-10-01T07:47:00.000+02:00

Moj stariji sin je dao otkaz, nije više superheroj, i sada se zaposlio kao Indijanac.

A možda bi veterinar pomogao...

2011-09-29T08:31:00.001+02:00

Izvinjavam se, al' ja radim sutra...

2011-09-27T17:11:00.001+02:00

Domaće žvake

2011-09-26T12:11:00.000+02:00

La vie en rose

2011-09-25T08:51:00.000+02:00

Posvađali se moja ćerka od 8 ipo godina i sin od 5 godina. I šmizla rešila da ga opasno iznervira. Nacrtala ga, i na crtežu njegovu majicu obojila roze. I dečkonja dolazi sav očajan, u suzama, da se žali kakvu groznu stvar je uradila sestra :D Tako mala, a već zna da manipuliše muškom sujetom! Muškarci jednostavno nemaju nikakve šanse.

How soon is now?

2011-09-25T08:48:00.000+02:00

Razgovor s mojom ćerkom koja ima 13 godina:
- Kad krećemo?
- Rećićemo ti na vreme.
- Ali važno mi je da znam!
- Zašto je toliko važno?
- Da mogu da se spremim.
- OK, rećićemo ti kad je vreme da počneš da se spremaš.
- Ali meni treba više vremena od toga!

I posle mi neko kaže da bi se vratio u detinjstvo. Ne hvala, ni za zlatne poluge!

Rutinske aktivnosti advokata, bankara, agenata osigurajavućih društava...

2011-09-24T19:46:00.002+02:00

Heroji iz detinjstva

2011-09-24T07:24:00.000+02:00

Clubbing :)

2011-09-21T15:35:00.000+02:00

Odlazak

2011-09-16T10:30:00.000+02:00

2011-09-14T10:15:00.000+02:00

Za sada bez dobrog naslova

2011-09-12T20:17:00.001+02:00

Sasvim neočekivano

2011-08-30T13:02:00.001+02:00

Volim da kosim. Nije da sam posebno dobar u toj aktivnosti. Nije da sam imao mnogo prilike u životu to da radim, posebno ne u godinama kada se to savlada baš dobro. Naravno, pričam o onom sasvim arhaičnom košenju, nikakve zujalice na struju i benzin, nego o dobroj, staroj, glomaznoj kosi.

Naravno, budući da za taj posao treba odvojiti ne tako malo vremena, a to je ono što mi najviše nedotaje u životu, često se desi da krajnje istraumiran pristupim poslu, jer znam šta me sve čeka da uradim... a ne mogu baš da pustim da mi dvorište izgleda kao utrina.

Međutim, dok čujem kako prvih par puta kosa procedi ono: "Šššššssssttt" dok krči sebi put, nekako sva napetost nestane. I dok prođe prvi minut, već je svuda oko mene miris pokošene trave. Dok ima poljskog cveća, pri svakom zamahu kose polen se podigne kao pramen slabog dima i hvata se na krajevima nogavica. U kasno leto, kad ima dosta sasušenih vlati trave, pred kosom beže sitni skakavci, bojom sasvim slični suvoj travi, i tako u skoku deluju kao blede varnice. Čujem kako se hitro sakrivaju gušteri, a zrikavci se ućute. Jednom sam uspeo nesmotreno da uznemirim ose koje su se ugnezdile pod zemljom, i tu sam srećno prošao samo s 2 uboda. Sve u svemu, često imam utisak da pravim suviše velike poremećaje, da preturam prirodu naglavačke, a s druge strane, imam ogromno oduševljenje zbog svih tih zvukova i mirisa koji me okruže i vežu, i imam utisak da nikad nigde drugde nisam ni pripadao, nego baš tu, na ne tako velikoj livadi malo poviše moje kuće.

Istina je sasvim drugačija. Nema celih 8 godina kako ovde živim. I ovih nepunih 8 godina je sav moj pravi kontakt sa prirodom. Najveći deo života sam proveo u stambenim zgradama, na visokim spratovima, u betonu. Kad sam bio osnovac, bio sam jedino dete u razredu koje nema ni babu, ni tetku u nekom pitomom kraju gde sam mogao da zavolim ovakve prizore. I opet, na kraju baš ovu livadu na padini brda s koje se pruža lep pogled na šumarak u dolini i na susedna brda volim kao da je deo mene. Ovde sam sasvim shvatio o kakvom je to paradoksu pisao Rastko Petrović kada je pominjao kako ljudi pogrešno doživljavaju tišinu, kako su ubeđeni da kada većina ljudi spava, da je onda tiho. Ovde je uvek vanredno živo. Kad god ovde dođem kao diskretni posmatrač, a ne kao neko ko je došao da uspostavi novi poredak, čujem takvo izobilje zvukova, u bilo koje doba dana i noći, da je prosto besmisleno pričati o tišini. Neverovatno je šta sve čoveku promakne kada ne ume da se smiri za trenutak i samo da upija - zvuke i slike, i sve što mu se ponudi, da se prosto otvori i da crpi sve to bez ikakvog ustezanja.

U subotu sam se probudio oko 5, ali nije bilo sasvim svanulo. Bliži se kraj leta. Do skora je u to vreme bilo sasvim svetlo, kao da je 9 izjutra. Oko 6 sam izašao napolje s kosom. Duvao je jak vetar, na momente podjednako bučan kao siktanje moje kose, ponekad su se ti zvuci međusobno poklapali, i mešali da se nikakva razlika ne uočava, ali su se ponajviše nastavljali jedan na drugi, dopunjavali se i zajedno nestajali pod talasima novih fijuka vetra i šištanja kose. U ovo doba dana već se uveliko čuju ptice iz bagremove šume koja je tik uz moju kuću, ali jak vetar je sve promenio - ni jedna buba da poleti, ni jedna ptica da se oglasi. Samo vetar i kosa. Zastajkujem samo da malo natučem šešir na glavu, vetar se svojski trudi da ga odnese. Približavam se ljuljašci. Cvili pod udarima vetra, klate se sedišta na dugačkim lancima. Rado bih se zadržao tu, ali čeka me suviše posla, nemam vremena.

Vraćam se da duž staza i ograda makazama za travu udarim poslednji potez na udešavanje ovog malog travnatog carstva. Čučim, štrickam kao lenji brica, osluškujem zvuk vetra. Iz jedne pukotine u betonskoj stazi čupam mali busen trave. Kad sam ga uklonio, vidim da sam izazvao veliki haos, omanja kolonija mrava užurbano i organizovano kupi svoj "prtljag" i kreće nekud, kao da van svake sumnje znaju gde treba da stignu. Na trenutak se ražalostim. Onda me prođe. Kako je život veličanstven, ima ga i u pukotini u betonu, a čak i kad ga tamo više nema, nepobedivo se nastavlja negde drugde!

Vreme je da se vratim mom svakodnevnom piljenju u monitor. Odlažem alatke, bacam još jedan pogled na livadu gde su tu i tamo ostale gomile sakupljene trave. Biću uskoro opet tu. Biće opet trave. Izvesnost prirodnih ciklusa je ono najpouzdanije što možemo rukom da opipamo i okom da sagledamo.

Volim da kosim.