Fenomen zvani Miki

Kako je lako u Srbiji zadobiti medijsku pažnju! Kako je lako ući u legendu, pa neka legenda živi svega par meseci, ali valjda će neko da pamti...

Srećom, nisam imao taj peh u životu da dangubim uz «Velikog brata», ali od te pošasti se ne beži tek tako. Odmah na početku cele papazjanije neki moji prijatelji su, na moje veliko iznenađenje, počeli da mi prepričavaju dogodovštine iz te kuće. Bog zna kako su se zgražavali onim što vide, ali su ipak znali sve pojedinosti.

I naravno, ponajviše su pričali o Mikiju. Posle par rečenica sam ukapirao da su po onoj «U zemlji slepih, jednooki je kralj» izabrali baš tog lika. Kako je to magično, kažeš nešto opštepoznato i ne naročito inteligentno, ali to emituje televizija, i već si ideolog novog pokreta!

Mikija sam, na moje veliko zgražavanje, prvi put video u «Utisku nedelje». Trebalo mi je 15 minuta da ukapiram ko je taj čovek, jer su ga u početku oslovljavali punim imenom. U društvu kome ne pripada, Kristina Kovač i Miroslav Momčilović. Damu ne bih svrstao u moje omiljene likove, sposobna je i talentovana, ali se meni ipak ne dopada to što ona radi. Ipak, dama radi, i zna šta radi. Miroslav Momčilović je već druga priča, veoma cenim njegov rad, sposoban čovek. Ali pogodite ko je bio najglasniji... Tako je, Miki je najviše pričao, dao sebi oduška, došao u ozbiljnu emisiju sa ozbiljnim gostima, i sebe odmah shvatio preozbiljno. Pričao o tome zašto je ušao u kuću «Velikog brata», pričao o tome zašto je odatle izašao, ali nije to bilo dovoljno, odmah je počeo da preuređuje planetu po svojoj meri, ali kako nije imao baš puno materijala spremljnog za takvu temu, stavio nam je svima do znanja da ga jure sada manekenke koje nisu na njegovom intelektualnom nivou... pa čekaj, kada su ispod njegovog nivoa, koji je to nivo? Neki minus nivo?

Pošto nam je svima stavio do znanja da je neradnik i da najviše voli da lenstvuje, odmah zatim je spomenuo i to da on i svi ljudi iz Vojvodine hrane nas razmažene beograđane. OK, dakle jedan neradnik Miki me hrani... S obzirom da ja radim po ceo dan, sada imam sveti zadatak, da saznam koga ja hranim, budući da Miki hrani mene...

Kada se momak baš sasvim zaneo, Miroslav Momčilović ga je upitao da li on sasvim siguran da je stvarno izašao iz kuće «Velikog brata», ne misli li da je tek sad stvarno zakoračio u «Velikog brata». Miki uopšte nije shvatio šta ga čovek pita, ponovo je započeo neku jeftinu tiradu, tvrdeći da je on isti čovek kao i pre cele ludnice u koju je, ne treba zaboraviti, zakoračio dobrovoljno. To je okosnica celog problema.

U skladu sa modernim jezikom, i modernim frazama, Miki je, budući da je pozvan sa ozbiljnim gostima, zaključio da je i on deo te «druge Srbije», mlade, umivene i napredne Srbije. Nesumnjivo je da u svakom društvu postoji taj sloj koji može i hoće da povede ljude i na drugu stranu, odnosno, da se izrazim preciznije, na pravu stranu. Ovde se ukorenila ta fraza da je to «druga Srbija». Tužna igra reči, ovde se sugeriše da je elita druga, a da su igrači iz «druge lige» prvi. Stanje na terenu je de facto takvo, ali kada pričaš o eliti sa elitom, onda redosled mora da bude drugačiji.

Da li je Olja Bećković pogrešila što je napravila ovakav koktel gostiju? S jedne strane nije, dala je priliku da se svi uvere kakav je Miki kada ne boravi u društvu mediokriteta koji su pristali da žive pred kamerama. Opet, s druge strane, stvorila je čudovište, Miki je posle toga definitivno bio ubeđen da je s punim pravom baš u tom društvu.

Koliko je Miroslav Momčilović bio u pravu postavljajući ono pitanje, na našu veliku žalost imali smo prilike da vidimo ubrzo zatim. «Playboy» na naslovnoj strani prikazuje Mikija okruženog «zečicama». Apeman sa cigarom u ruci, u smokingu... Kadrovi u kojima Tarzan prvi put oblači odelo evropskog gospodina delovali su manje smešno od ovoga. Čovek koji smatra da je deo «druge Srbije» pristao je da se ruga ženama, da ih otvoreno tretira kao potrošni materijal. To je ono što prosto «tuče u glavu» kada posmatrate ovu naslovnu stranu. Pa reklama za «Gud» kikiriki, pa reklama za «Wifert pivo»... Iako ova poslednja smešta našeg antiheroja baš na pravo mesto, prosto vređa ta bahata samouverenost bez osnova kojom zrači njegova svaka pojava, svaki gest i svaka reč. Domaće advertising agencije definitivno imaju problem. Ako je Miki izlaz iz pakla nedostaka ideja, onda nam se loše piše!

Miki ne postoji. Zašto? Miki je proizvod iz laboratorije. Ekipa «Velikog brata» je daleko opasnija nego što sam mislio. Očigledno je da poznaju dobro kolektivnu psihologiju, a posebno su se potrudili da prouče lokalnu kolektivnu psihologiju. Na ovim prostorima najcenjeniji su bili odmetnici i disidenti. Ništa zlo od toga ne bi bilo, da ta strastvena vezanost za disidente nije ljude oslepela, pa su razni režimi u više navrata isfabrikovali disidente, i masa to jednostavno nije primetila. Upravo je to slučaj sa Mikijem. Velika TV laboratorija ga je stvorila, i živeće dok laboratorija postoji, ili dok ne odluči da prekine rad na tajnom projektu zvanom «Miki». Miki koji je postojao pre «Velikog brata» je mrtav, bar sam Miki želi da to bude tako. Šteta, jer kada ovaj fiktivni Miki izumre, objekat podvrgnut laboratorijskim eksperimentima neće imati gde da se vrati. Ostaće u vakuumu. Ili će, kako to često biva po malim mestima, zauzeti mestu u Panteonu seoskih luda, doveka će prepričavati kako je bio lep, pametan, obožavan i cenjen tokom par meseci daleke 2006. godine... a deca će mu se smejati u lice, samo on neće čuti taj smeh, ili će ga čuti kao smeh odobravanja...

Advertajzing, bato!

Divlja horda

Klijenti... producenti... stručnjaci za marketing i advertajzing... agencije... serijske ubice... zlostavljači dece... Aaaah, pa da, taman sam se zapitao gde se nalazim, ali kad vidim ekipu sve je kristalno jasno - dame i gospodo, ovo je 9. krug pakla. Kako sam dospeo ovde? Pa dok sam bio mlad i zelen mogao sam da biram - ili da odem da radim neki pošten posao, ili da se sa ovakvom ekipom gušim do kraja sveta, a onda da nastavim isto to gušenje, samo u pauzama da imam tretman u kazanu sa vrelim uljem. I eto... Za koga još nije kasno, neka beži glavom bez obzira...

The Band!

Kada sam pre 12 godina ozbiljno zagrizao i započeo da radim posao koji i danas radim, rešio sam, u cilju što intenzivnijeg napredovanja, da malo proredim spisak interesovanja. I tako se muziciranje, moja velika strast, našlo na ulici. Godinama sam mislio da mogu tako da furam, da sam doneo ispravnu odluku, i možda je u tom trenutku to zaista bila dobra odluka. Međutim, u poslednje vreme počeli da me svrbe prsti...


Prvo sam provodio sate svirajući sam. Doneo sam gitaru da stoji pored kompjutera, i kad god sam čekao da bude gotov render, ili naprosto da mi muze dođu u goste, svirao sam... I tako već godinu dana. Onda sam jednog dana pokušao da malo pratim sebe dok pevam. Muehehehehe... Mislim ok je to, ali ja imam skroman raspon glasa, i ako sam malo nepažljiv sa izborom repertoara, to zvuči kao da cvili kastrat na samrti. Vidim ja da nema tu baš nekog posla, a dosadilo mi da slušam jednu akustičnu gitaru. Pozovem ja moju prijateljicu iz detinjstva, sa njom sam bio u istoj klasi, na klasičnoj gitari u "Lisinskom", i ona je pre 12 godina bila pevačica u poslednjem bendu s kojim sam radio.


"Jeco, svira li se ikako?"
"Baš se i ne svira, ali se zato peva!"
"OK, hajde malo i da sviraš!"
"Šta ti to imaš u planu?"
"Pa bend!"
"Jeeeeeeeee!!!"

I tako ja sa velikim entuzijazmom posle 12 godina ponovo radim sa ekipom. Nekad sam bio mlad, nervozan i električan, sada je ovo vrlo akustično. Pa videćemo kako će da se završi...

Upoznajte Džekija

U susedstvu je jedan čovek pronašao kutiju u kojoj je bila keruša i 7 štenaca. "Kao kod Jesenjina" pomislio sam. Deca su bila oduševljena, bilo im je vrlo zabavno da nosaju ovamo i onamo malene kuce. Bližio se Angelinin rođendan. Predložio sam komšiji da, budući da je gledao da se oslobodi štenadi što je pre moguće, jedno donese Angelini kada bude punila 6 godina.

Angelina se oduševila, prvi put je dobila neku životinju kao poklon. Dala mu je ime. Istina, ime mu i nije neko. Što kaže moj prijatelj Uroš "Džeki je John Smith među psima". Baš tako... Što se pas ne bi zvao Kublaj Kan, ili Staljin? Lupetam...

Sve u svemu, Džeki je stigao kod nas 5. juna. U međuvremenu je izrastao u hiperaktivnog i superradoznalog psa koji na spektakularno naporan način prikazuje svoju privrženost i oduševljenje što vidi nekog "iz čopora". Skače do visine ramena, vuče nogavice i rukave... Deca su još mala, takve reakcije ih parališu, ili ih nagone da vrište i beže... I obrni okreni, ostade Džeki i moja briga, i moja radost.

Da mi je neko nekad rekao da ću sa najvećim zadovoljstvom da provodim vreme sa psom, ja bih mu rekao da je skrenuo. Uvek sam bio čovek sa malo kraćim fitiljem, i psi su mi bili naporni. S druge strane, psi su se uvek nekako lepili uz mene, kao da su imali neki globalni dogovor da me preobrate. I uspeli su... Mada i Džeki je poseban stvor. Obožava da se bori sa mojom šakom, bukvalno po ceo dan može da me napada, da bude bačen nazad u travu, sapleten, prevrnut, i već sledeće stotinke je na nogama i napada opet. Kada se ja malo smorim, onda mi priđe i markira ujed sa unutrašnje strane ruke, malo niže lakta. To je jedino mesto ispod lakta gde je ruka malo "mesnatija", i moguće je uhvatiti kožu a da ne izazove bol. Osetim njegove zube, ali nikad, nikad, nikad nije napravio ni najmanju ogrebotinu, samo me zove da nastavimo igru. Ima Džeki svoje blistave momente, divan pas!

Kakva je mešavina ovaj ker, ja zaista ne znam. Kada smo ga dobili, imao je oborene uši, nalik ptičarima. U međuvremenu su se podigle kao kod vučijaka, ali su nekako veće, pa izgleda kao da ima radar na glavi. Mnogo smešan stvor.

Ne voli vožnju u autu. Podnošljiva je samo ako mi legne u krilo, a njušku ugura pod moj levi pazuh. Prvo sam mislio da je tako nemoguće voziti, ali nekako sam se navikao. Ma baš smo tandem, da pukneš od smeha.

Kako stvari stoje, pisaću ja još puno o Džekiju...

Kontradikcija

Posle dosta vremena reših da obiđem svoj blog, da vidim da nije nešto novo dopisano...

Čitam ja tako čega tu ima i prosto ne mogu da verujem. Pa ko ovo piše? Kakav čovek uspeva samo da kuka i da oplakuje hudu sudbu posrnulog čovečanstva? To mora da je neka strina... I još je blog krstio Toonville, a od veselih toonsa ni traga ni glasa, samo neke žalopojke...

Nevolja je sa blogovima što ne postoji uredništvo kome možeš da se obratiš, da im kažeš kako postoji tamo neki saradnik koji svojim pisanjem širi paniku i očaj. Ništa od toga...

------------------------------------------------

Dame i gospodo. Svečano obećavam. Od danas okrećem drugi list i počinjem da se bavim drugačijim temama. O razlozima u prilozima koji slede...

Blagoslov

Danas sam sasvim nesvesno ispao neverovatno grub. Pozvao sam poznanika s kojim se nisam čuo od decembra, i onako najiskrenije podelio sa njim moje oduševljenje i radost. Naime, Zorica je trudna, očekujemo 4. dete! Naravno, vest je više nego radosna. Međutim, sam sticaj okolnosti je takav da je bolje bilo ne žuriti, saopštiti to na drugi način, sa manje pompe i razdraganosti.

Nikola je bio na pragu očinstva kada smo se poslednji put videli. U međuvremenu, rodila se devojčica. Lepa vest. No devojčica se rodila sa dvostruko omotanom pupčanom vrpcom oko vrata, dugo je bila bez kiseonika, pluća kasno preuzela funkciju... Siroto dete, ostaće sa teškim fizičkim i mentalnim poremećajem. Na žalost, to sam saznao tek pošto sam se onako bahato pohvalio i upitao: «A šta je kod tebe novo?»

Ja bih sada cvileo i ječao dok se svod iznad mene ne pocepa. Ne smem ni da pomislim kako je Nikoli. Razmišljao sam neko vreme, pokušao sebe da zamislim na njegovom mestu. U jednom momentu mi se učinilo da ću da izludim.

...............................................................

Imam 3 divne ćerkice. Tatine ćere. Pilići moji. Mali mišovi. Princeze. Lepotice. Šmizle. Cure. Šmizletine. He... A ja sam smešni brkonja. Bio sam i debeljko. Žale deca za mojom trbušinom, tu je bilo dovoljno mesta da se uživa kao na dušeku! I dok o ovome mislim, dok zapisujem, naviru slike, nižu se karike, izvlačim jedan po jedan slatki detalj, mogao bih neprekidno da nabrajam smešne navike, duhovite situacije, komične razgovore... Jedan pun i prepun život, bogatstvo neizmerno! Tu je, naravno, i naša nova radost, jedan novi život koji se brčka u maminom stomaku.

Nezahvalan sam čovek. Setim se koliko sam obasut blagodaću tek kada sagledam nevolju bližnjeg. Da je po zaslugama – ne verujem da bih uživao na ovaj način. Ničim ja nisam zaradio ovoliku radost. Nisam nikome priuštio toliku radost pa da je za uzvrat primim u ovolikoj meri. Razlog više da pokažem daleko više zahvalnosti.

S druge strane, tu je to obogaljeno dete i roditelji koji mora biti da su izlomljeni, isečeni, zaustavljeni. Sama ideja je za mene bolna, a ne smem ni da mislim o pravom trpljenju, o učestvovanju u takvoj životnoj priči. Toliki bol... pa ni to ne razumem... Da li je moguće da iko može da zasluži tako nešto? Ne verujem, jednostavno ne mogu da verujem...

Nisam sklon da život posmatram kao sled kazni i nagrada. Mislim da kosmos ne funkcioniše tako. Ipak, kada se radi o tim ontološkim pitanjima, moram da krenem od neke polazne tačke, od termina koji koliko-toliko poznajem. Pa neka ne budu to smeli temini kao što su kazna ili nagrada, neka bude neki neodređeni temin – zasluga. Ima li toga uopšte?

Ovo me vraća na prastare nedoumice. Na problem pravenog Jova. U jednoj kosmičkoj partiji šaha, mali čovek doživljava neočekivanu i neizmernu tragediju. Ali to nije kraj njegovih nedaća – pojavljuju se prijatelji koji ga ubeđuju da mora biti da je opasno sagrešio čim mu je vraćeno na taj način. No Jov zna da ničim nije «izazvao» ovakav obrt u životu. Tekst sličan ovom koji nalazimo u Starom Zavetu možemo naći kod mnogih naroda na Bliskom Istoku. Svi oni su uočili taj paradoks – iako se dešava da pravednik biva nagrađen, a zlikovac nagrđen, dešava se i obratno – pravednik je upropašten, a zločinac uzvišen i počastvovan. Stari mudraci uvideli su da se ljudski život ne odvija prema zaslugama, da tu ima neke daleko komplikovanije logike, odnosno nečeg što naš mali um može da obeleži terminom koji poznaje... Logika... kakva podvala...

Hoću li ja ikad uspeti da budem čovek koji je sasvim zaslužio ogromnu blagodat kojom sam obasut sa svih strana? Da li je to pretežak zadatak? Biće da jeste. Što se više staram da razotkrijm skriveno, sve više uviđam koliko sam sitan, glup i kratkovid. Ni jednu istinu o kosmosu ne mogu da obuhvatim sopstvenim umom. Mora biti da pokušavam da razvijem sasvim pogrešna čula. Život mi neprekidno nudi odgovor, a ja ga uvek zaboravim, u svojoj aroganciji se mnogo staram da uzrastem u znanju, iako sam svestan da svako znanje ima svoja ograničenja, umesto da volim svim srcem jer u ljubavi nema nikavog ograničenja. Nemoguće je previše voleti.